Džejms Nejsmit (енгл. James Naismith), Kanađanin, rođen je 6. novembra 1861. godine u Almantu, kanadskoj državi Ontario. Po želji roditelja trebalo je da bude sveštenik, čak je studirao i završio teologiju, ali sfere njegovog interesovanja bile su široke i različite. Uporedo sa teologijom završio je i umetnost, a tokom studija intenzivno se bavio sportom, igrajući posebno uspešno američki fudbal. Prvo je uspešno igrao za ekipuенгл. YMCA iz Montreala. Posle je prešao u američki gradić Springfild i igrajući fudbal završio i studije fizičkog vaspitanja. 1895. posvetio se karijeri univerzitetskog profesora. Od 1919. do 1937. bio je direktor Kanzas univerziteta.
Profesor Nejsmit za bolju fizičku pripremljenost svojih studenata, igrača fudbala, tokom zimskih meseci smislio je novu igru nazvanu basket ball. U originalnoj verziji bile su te dve reči, a bukvalni prevod bi bio korpa za loptu. Nejsmit je jednostavno podelio svoj fudbalski tim u dve grupe, na kraju sale postavio dve korpe na podu i rekao igračima da im je zadatak da jajoliku fudbalsku loptu ubace, kako znaju i umeju, u korpu. Košarkaški anali kažu da je igra u početku bila veoma gruba, pravila da gotovo da nisu postojala, koš je bilo lako zakloniti telom, ali je košarka još tada pokazala osobinu koju ni do danas, na sreću, nije promenila i kojoj u mnogome duguje vitalnost, uspešnost i prosperitet. Shvativši da nešto ne valja, Nejsmit je rešio da podigne koševe, a sledeći vrlo praktični problem - penjanje po merdevinama za svako vađenje lopte, posle postignutog pogodka, rešeno je krajnje logično: isečeno je dno korpe i lopta je počela da propada.Prema nekim izvorima, tabla za koju je pričvršćen obruč izmišljena je slučajno, kao brana od gledalaca koji su sa balkona ometali ulazak u korpu, nalazeći u tome svoju zabavu. Igrači su, međutim, odmah shvatili da je od table mnogo lakše postići koš i počela je nova era novog sporta, šut od table. Nova igra je zvanično demonstrirana gledaocima u decembru 1891. i zato se ova godina smatra za rođenje novog sporta – basketball (košarka).
Prva utakmica se odigrala 20. januara 1892. godine. Profesor Nejsmit je svojih 18 fudbalera podelio u dve grupe po devet i gledaocima demonstrirao novu igru. Ostalo je zabeleženo da je izvesni Vilijam R. Čejs (енгл. William Chase) bio strelac prvog koša. Na univerzitetu 9. februara 1895. odigrana je prva utakmica između dva koledža: Minesota Stejt pobedila je Hemlajn sa 9:3. Godine 1897. organizovano je prvo prvenstvo SAD pod okriljem američke atletske unije i otad će početi svojatanje novog sporta o raznim manje ili više srodnim federacijama i organizacijama. Džejms Nejsmit je umro 28. novembra 1939. godine.
VILIJAM VILAND
Прву кошаркашку лопту у Србију донео је 1924. године из Америке Вилијам Виланд, представник добротворне организације "Војска спаса". Виланд је у Београд стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. У пратњи госта из Америке, у служби преводиоца, била је Драгица Поповић из Црвеног крста Београда.
Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.
У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.
Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.
У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.
RADIVOJE KORAĆ
Кораћ је рођен у Сомбору у породици Богдана и Загорке Кораћ. Почео је да игра за БСК (ОКК Београд) са 16 година и играо је крилног центра са висином од 193 cm, а тренер му је био Борислав Станковић. Са ОКК Београдом Кораћ је освојио четири првенства Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) Кораћ је био први стрелац и играч Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68), играјући за Петрарку из Падове, био је први стрелац првенства Италије (592 поена на 22 утакмице).
Познат по надимку Жућко, постао је један од најбољих југословенских играча током 1960-тих. Проглашен је спортистом године у Југославији 1960. Био је најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком поена по утакмици од 32,7. Кораћ је био познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена.
У Белгији је једном приликом био гост у врло гледаном телевизијском шоу-програму. На питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања.
За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За репрезентацију Југославије је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239, Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, са за тадашње стандарде високим просеком од 20,8 поена по утакмици.
Кораћ је као играч ОКК Београда наступао на разним европским такмичењима. Три пута је проглашен за члана најбољег европског тима. На утакмици Купа европских шампиона против Алвика из Стокхолма 1965. године, Кораћ је постигао 99 поена (утакмица се завршила резултатом 155:57) и замало срушио рекорд Вилта Чејмберлена који је 2. марта 1962, на утакмици између Филаделфија вориорса и Њујорк никса, постигао 100 поена.
Кораћ је студирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Једном је одбио понуду Црвене звезде, иако му је Александар Гец, ондашњи директор Црвене звезде, нудио двособни стан и аутомобил ФИАТ 1300.[]
Радивој Кораћ је погинуо у 30. години у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. код села Каменице, 12 km од Сарајева, после утакмице између репрезентације Југославије и селекција Босне и Херцеговине.
FIBA је 1971, на предлог тадашњег генералног секретара Вилијама Џоунса, у Кораћеву част покренула такмичење Куп Радивоја Кораћа, а кошаркашке утакмице нису одиграване 2. јуна по одлуци Кошаркашког савеза Југославије. Пехар који се додељивао победнику овог такмичења назван је "Жућкова левица". Ово европско такмичење је угашено 2002. а Кошаркашки савез Србије и Црне Горе је променио име свог националног купа у Куп Радивоја Кораћа. Радивој Кораћ је први спортиста који је сахрањен у Алеји великана у Београду. На сахрани је присуствовала и делегација из Петрарке из Падове, клуба у којем је Кораћ завршио каријеру.
Улице са његовим именом постоје у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу,Младеновцу, Панчеву, Руми и у родном Сомбору.
У просторијама ОКК Београд су изложене његове патике и дрес са бројем 5, који је заувек повучен.
У Алкобендасу, предграђу Мадрида, 1. марта 2007. отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. У Кућу славних је примљено 38 личности, од којих и пет играча, тренера, судија и кошаркаших радника из Србије. Међу њима је и Радивој Кораћ.
DRAŽEN DALIPAGIĆ
Дражен Далипагић - Праја је рођен 27. новембра 1951. у Мостару. Завршио је Вишу педагошку школу у Београду.
На Олимпијским играма у Монтреалу 1976. освојио је, са репрезентацијом Југославије, сребрну медаљу, а на следећој Олимпијади у Москви 1980. златну. На Светском првенству у Порторику 1974. репрезентација СФРЈ у којој је играо била је друга, а четири године касније на Светском првенству у Манили била је прва. Далипагић је тада проглашен најбољим играчем првенства. Иста репрезентација била је трећа на Светском првенству у Колумбији 1982, а друга на Првенству Европе 1981.
На на отварању Олимпијских игара 1974. у Лос Анђелесу је носио заставу СФРЈ и касније освојио бронзану медаљу. За репрезентацију Југославије је одиграо 243 утакмице.
На на отварању Олимпијских игара 1974. у Лос Анђелесу је носио заставу СФРЈ и касније освојио бронзану медаљу. За репрезентацију Југославије је одиграо 243 утакмице.
Највећи део каријере (1971-1982) провео је у КК Партизан из Београда за који је у просеку постизао 33.7 поена по утакмици. Најбољи је стрелац у историји КК Партизан.[тражи се извор од 09. 2010.]
Године 1977. Дражен Далипагић је понео титулу најбољег играча у Европи, а 1978. био је најбољи спортиста у Југославији. По завршетку кошракашке каријере био је тренер, а тренерску каријеру је завршио 2001. Јануара 2005. у Спрингфилдупостао је члан кошаркашке Куће славних. То признање су са простора некадашње Југославије добили секретар ФИБЕБорислав Станковић, „отац југословенске кошарке“ Александар Николић, центар Крешимир Ћосић и Дражен Петровићпостхумно.
На иницијативу Педра Фернандеза, бившег тренера Реала, 1. марта 2007 отворена је у Алкобендасу, (Шпанија) европска кошаркашка Кућа славних. Међу онима који ће 12. септембра постати чланови Куће славних налазе се Ранко Жеравица, Борисав Станковић и Дражен Далипагић.
Ожењен је економистом Соњом Пожег, бившом тенисерком и имају ћерку Сању и сина Даворина који је кошаркаш. Даворин Далипагић је играо за београдске клубове Партизан, Атлас и Астра Банку.
KREŠIMIR ĆOSIĆ
Крешимир Ћосић (Загреб, 26. новембар 1948 - Балтимор 25. мај 1995) је бивши југословенски кошаркаш и тренер.
Ћосић је рођен у Загребу, али је одрастао у Задру. Каријеру је започео у КК Задар 1964. и играо је ту до 1969. Кошарку је наставио да игра на Универзитету Бригам Јанг у периоду од 1971-1973. Након универзитетске каријере одбио је неколико понуда да игра у НБА клубовима и вратио се у КК Задар, где је остао до 1975. Играо је још за Виртус и Цибону (1980-1983). Државно првенство освојио је 6 пута, а кошаркашки куп 4 пута. Са Цибоном је освојио Куп победника купова 1982. Сарепрезентацијом Југославије, за коју је наступио 303 пута, освојио злато на Европским првенствима 1973, 1975. и 1977, сребро 1969, 1971. и 1981. и бронзу 1979. На Светским првенствима је освојио прво место 1970. и 1978. и друго 1967. и1974, а на Олимпијским играма златну 1980. у Москви и сребрну медаљу 1968. у Мексико Ситију и 1976. у Монтреалу.
Наклон играчке каријере, Ћосић се посветио тренерском послу. Као селектор репрезентације Југославије освојио је бронзану медаљу на Светском првенству 1986. у Шпанији и бронзану медаљу на Европском првенству 1987. у Грчкој.
За време боравка у САД, Ћосић је прешао у мормоне, а касније је основао мормонску заједницу у Југославији. Такође је превео Књигу мормона и Доктрине и завети на хрватски језик.
Након што је Хрватска постала самостална, Ћосић је радио у дипломатској служби у хрватској амбасади у Вашингтону. Умро је у Балтимору 25. маја 1995. у 46. години живота од не-Хоџгиновог лимфома.
Ћосић је 1996. примљен у Кошаркашку кућу славних, као трећи не-Американац коме је то успело. 4. марта 2006. Универзитет Брајхам Јанг је повукао његов дрес из употребе.[1]. Куп Хрватске у кошарци носи име Куп Крешимира Ћосића, као и дворана у Задру.
DRAŽEN PETROVIĆ
Дражен Петровић (Шибеник, 22. октобар 1964 – Денкендорф, 7. јун 1993) је био југословенски и хрватски кошаркаш, један од најбољих европских кошаркаша свих времена. Његов старији брат је бивши југословенски и хрватски кошаркаш и тренерАлександар Петровић. Петровић је каријеру започео у Шибенци, наставио у Цибони и Реал Мадриду, са којима је имао највише успеха. Каријеру ја касније наставио у NBA клубовима Портланд трејл блејзерси и Њу Џерзи Нетси.
Са репрезентацијом Југославије освојио је бронзану и сребрну медаљу на Олимпијским играма 1984. и 1988, а са Хрватскомсребрну медаљу 1992. 1985. године године примио је златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југославији. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Немачкој 7. јуна 1993. Сматра се важним делом претходнице која је довела до великог утицаја европских кошаркаша у NBA. Године 2008. УЛЕБ га је изабрао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.
Дражен Петровић је рођен у Шибенику у породици Јована и Бисерке Петровић. Њихово прво дете, Александар, ће бити први који ће кренути кошаркашким стопама, а Дражен ће га пратити. Са 13 година Дражен је почео да игра у млађим селекцијама у локалном КК Шибенка; са 15 година је ушао у први тим, одмах пошто је Шибенка изборила место у првој лиги.
Са Петровићем као звездом тима, Шибенка је два пута стигла до финала Купа Радивоја Кораћа 1982. и 1983. и оба пута изгубила од ЦСП Лиможа. 1983. Дражен је погодио два слободна бацања за победу Шибенке над Босном у финалу плеј-офа, али је сутрадан титула одузета Шибенци због наводних нерегуларности у суђењу од стране Кошаркашког савеза Југославије и, након одбијања Шибенке да одигра мајсторицу у Спенсу, додељена је Босни.
Петровић је играо за југословенску репрезентацију на Балканским првенствима и освојио је бронзу и злато са јуниорским тимом и сребро са првим тимом. 1982. је такође донео сребро са Европског првенства за јуниоре у Грчкој.
Након одслужења војног рока, Петровић је пратио братовљеве стопе и прешао у Цибону. Дражен је са Цибоном прве године освојио првенство и куп Југославије и титулу победника Купа европских шампиона победом против Реал Мадрида 87:78 којој је Петровић допринео са 39 поена. Друга титула је дошла следеће године, а Петровић је постигао 22 поона у победи над Жалгирисом, за који је онда играо Арвидас Сабонис. Исте године је освојен и домаћи куп, а Петровић је постигао 46 поена против старог ривала Босне. Петровић је свој трећи европски трофеј освојио 1987. победом у гиналу Купу победника купова против Скаволинија, чију је мрежу напунио са 28 поена.
Са југословенском репрезентацијом Петровић је освојио бронзу на Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу. Треће место је освојио и на Светском првенству 1986. након трилера у последњем минуту полуфиналне утакмице против Совјетског Савеза. Са Европског првенства 1987. у Грчкој Петровић се опет вратио са бронзом, пошто је Југославија изгубила у полуфиналу од домаћина и освајача златне медаље Грчке. На Универзијади која је одржана у Загребу 1987, Петровић је са југословенским тимом освојио злато. На Олимпијским играма 1988. у Сеулу, Петровић је освојио сребрну медаљу, пошто је Југославија још једном поражена од Совјетског Савеза.
Петровић просечан учинак током четири године у Цибони је 37,7 у шампионату Југославије и 33,8 у европским такмичењима, а лични рекорди су редом 112 (против Олимпије) и 62 поена. Његов учинак у једној утакмици је често показивао 40, 50 и 60 поена; у утакмици Купа европксих шампиона против Лиможа, Петровић је постигао 9 тројки, укључујући седам у низу током првог полувремена, за укупних 45 поена и 25 асистенција. Петровић је сам признао да су му потребни нови изазови, које Цибона и југословенска лига нису могли више да пруже. Са друге стране Атлантика, Портланд Трејлблејзерси су већ одабрали Петровића у трећем кругу драфта 1986. Међутим, он је одлучио да одложи одлазак у САД и 1988. је потписао за Реал Мадрид, за оно време велику суму од 4 милиона долара.
У сезони 1988-1989. Петровић је носио дрес шпанског краљевског клуба. Иако им је титула у првенству за мало измакла, пошто су изгубили од Барселоне у петој одлучујућој утакмици, Петровић је помогао Реалу да освоји национални куп победом над њиховим каталонским ривалима. Петровић је такође предводио клуб у победи над Снајдером у финалу Купа победника купова изједначивши свој рекорд у европским такмичењима (62 поена). Његова прва сезона у ACB лиги је такође била и последња, али он још увек држи рекорд ACB лиге у броју постигнутих поена (42) и тројки (8) у финалној серији.
Одличној сезони у клупским такмичењима Петровић је додао и златну медаљу са Европског првенства 1989. у Загребу на којем је млади југословенски тим рушио све редом и врло лагано савладао Грчку у финалној утакмици. Петровић је био други стрелац првенства и најкориснији играч.
Мотивисан изазовом и притиском Портланд Трејлблејзерса, који су га драфтовали као 60. пика 1986, Петровић је коначно одлучио да покуша и да се докаже у NBA. Ненадано је напустио Шпанију на крају сезоне, откупивши свој уговор са Реалом и придружио се Блејзерсима за сезону 1989-1990
У многим својим изјавама пре доласка у Портланд, Петровић је навео недостатак минутаже као једину могућу препреку да успе у NBA ; у својој првој сезони са Блејзерсима, те бриге су се реализовале. У уиграној старној постави Портланда у којој су били Клајд Дрекслер и Тери Портер, најбољи европски играч је био принуђен да игра просечно 12 минута по утакмици, што му је омогућило да постиже 7,4 поена по утакмици. Почетак сезоне 1990-1991 је довео Петровићево незадовољство до врхунца, пошто је његова минутажа пала на 7,4 поена по утакмици. На његов захтев, после 38 утакмица у сезони (од којих у 20 није ни играо), у размени три тима је прешао у Њу Џерзи Нетсе.
Током лета између две најфрустрирајуће сезоне у професионалној каријери, Петровић је са југословенском репрезетнацијом освојио Светско првенство 1990. у Буенос Ајресу, након победе у финалу против Совјетског Савеза.
23. јануара 1991, Петровић је постао члан Њу Џерзи Нетса. Сада је био део тима у ком су били Кени Андерсон и Дерик Колеман, двојица играча која су највише обећавала у лиги, али такође тим који није стигао до плеј-оф од сезоне 1985-1986. Одлучан да му се не понови епизода са Портландом, Петровић је одмах одговорио на повећану минутажу (20,5 минута по утакмици), постижући просечно 12,6 поена у 43 утакмице за Нетсе. Прва комплетна сезоне са Нетсима је била заиста очаравајућа: није пропустио ниједну утакмицу, постизао је просечно 20,6 поена за 39,9 минута на паркету и био је први међу бековима по успешности шута из игре (51%), доказао се као вођа тима и проглашен је за најкориснијег тимског играча. Још важније, његови успеси су се пренели на успех тима, пошто су Нетси забележили 14 победа више него претходне сезоне и стигли су до плеј-офа. Следеће сезоне 1992-1993 Петровић је побољшао свој просечни учинак (22,3) и поновио је одличан проценат шута за три поена од прошле сезоне (45%), а опет је био најбољи међу бековима по успешности шута из игре (52%). Амерички медији су га изабрали у трећу NBA поставу за ту сезону. Међутим, неуспех да се избори позив за Ол-Стар утакмицу 1993. је дошао као велико разочарење за Петровића; он је био једини међу првих 15 стрелаца те сезоне који нису добили позивницу.
Олимпијске игре 1992. у Барселони су прве игре на којима је учествовала независна Хрватска, а Петровић је био вођа хрватске репрезентације на олимпијском турниру. Изгубивши само од америчког Тима снова у утакмицама у групи, хрватска репрезентација је стигла до финала преко слободних бацања против преправљеног совјетског тима. На крају, NBA звезде су се показале прејаке за Хрватску и послале Петровића и његове саиграче кући са сребрним медаљама.
У лето 1993, након најбоље сезоне у NBA и елиминације Нетса у првој рунди плеј-офа од Кливленд Кавалирса, Петровић је отпутовао заПољску, где је хрватска репрезентација играле квалификације за Европско првенство 1993. Размишљао је о одласку из Нетса, разочаран тензијом између себе и, према његовим веровању, љубоморних саиграча, као и због чињенице да Нетси још нису продужили уговор. Америчким новинарима је изјавио да га је недостатак признања у лиги натерао да потпуно напусти NBA и да игра игра за клуб у Грчкој. Касније се причало да се сложио са условима које је понудио Панатинаикос, пошто је наводно власник клуба Павлос Јанакопулос понудио бланко чек. Из приватних разлога, Петровић је одлучио да се не врати у Хрватску из Пољске са саиграчима, већ приватним возилом.
Дражен Петровић је погинуо као сувозач у саобраћајној несрећи на Аутопуту 9 код Денкендорфа, близу Инголштада, Немачка, приближно у 17:20 7. јуна 1993, четири и по месеца пре свог 29. рођендана.
Према извештају инголштадске полиције, то послеподне је један камион пробио централну ограду; возач је покушавао да избегне судар са приватним возилом у својој траци и изгубио је контролу над камионом, који је пробио центалну ограду и ту се зауставио, само да би блокирао све три траке у смеру Минхена. Неколико секунди касније Фолксваген голф који је превозио заспалог Петровића на сувозачевом седишту се сударио са камионом и убио само њега, а његовог возача Клару Шаланци, немачку манекенку која је била у вези са Петровићем, и путника на задњем седишту, турску кошаркашицу, је тешко повредио.Утврђено је да је видљивост на путу била врло лоша и да Петровић није био везан појасом.
Гроб Дражена Петровића у Мирогоју је одмах постао светилиште за његове земљаке. Цибониној дворани је промењено име у Дворана Дражена Петровића 4. октобра 1993, а град Загреб има трг који носи његово име. Од 1994. најкориснији играчи Мекдоналдсовог првенстадобијају Трофеј Дражена Петровића. 29. априла 1995. је подигнута статуа испред Олимпијског музеја у Лозани која слави Петровићев значај свету спорта, што га је учинило другим спортистом који је примио ову почаст. Петровић је 2002. уведен у Кошаркашку кућу славних. Након што је 9. јула 2001. поразио Патрика Рафтера на Вимблдону, хрватски тенисер Горан Иванишевић је посветио своју победу свом покојном другу и носио је дрес Њу Џерзија који је припадао Петровићу испред 100.000 људи који су славили у Сплиту његову победу. На 13. годишњицу Петровићеве смрти, 2006. је у Загребу отворен Меморијални центар Дражен Петровић посвећен Петровићевој личности и достигнућима, са 10 тематских галерија са мултимедијалним садржајем који приказују целу његову каријеру. Децембра исте године, у Загребу је откривен споменик висок четири метра, посвећен Дражену, рад академског вајара Кузме Ковачића[10].
